Nakon oslobođenja Mekke došla mu je delegacija plemena Abdulkajs rekavši mu: “Božiji Poslaniče, mi ti možemo doći samo u časnim mjesecima (el-ešhurul-hurum). Između nas i tebe je ogranak nevjerničkog plemena Mudar. Zato nam naredi nešto jasno što ćemo prenijeti onima iza nas kako bismo ušli u Džennet!”
Poslanik, s.a.v.s., naredio im je nekoliko stvari, a zabranio nekoliko, a onda im je rekao:
“Sačuvajte te riječi i prenesite ih onima iza vas!”[1] tj. naredio im je da čuvaju njegov hadis.
Držao im je i oproštajnu hutbu na Oproštajnom hadžu, pa kada je završio, rekao je:
“Neka prisutni prenese odsutnom! Može prisutni prenijeti onome koji će to od njega bolje razumjeti!”[2]
U drugom hadisu opet vidimo da upozorava onoga koji sakriva znanje, pa kaže:
“Ko bude upitan o nečemu pa to sakrije, na Sudnjem danu bit će zauzdan vatrenom uzdom!”[3]
Kao što su cijenjeni ashabi spoznali vrijednost i neophodnost sunneta, isto tako su spoznali obavezu njegovog prenošenja i neophodnost njegovog dostavljanja drugima. Kao što su usvajali i bili ushićeni poticajem Poslanika, s.a.v.s., na isti način su drhtali kada bi čuli njegove prijetnje i zastrašivanja. Istovremeno su slušali i prijetnje Kur’ana onima koji skrivaju znanje:
Oni koji taje ono što je Allah u Knjizi objavio i to zamjenjuju za nešto što malo vrijedi − oni u trbuhe svoje ne trpaju ništa drugo do ono što će ih u Vatru dovesti…[4]
Ovakvi ajeti su ih zastrašivali i plašili. Zato su se posvetili Kur’anu i sunnetu, razumijevali ih i prenosili drugima.
Kako je Poslanik, s.a.v.s., podučavao ashabe Kur’anu, tako ih je podučavao i sunnetu. Tako se prenosi od Ibn Mes’uda, r.a., da je rekao: “Božiji Poslanik, s.a.v.s., podučavao me je učenju na sjedenju, a moje šake su bile među njegovim, kao što me je podučavao kur’anskoj suri.”[5]
Od Džabira ibn Abdullaha, r.a., prenosi se da je rekao:
“Božiji Poslanik, s.a.v.s., podučavao nas je istihara-namazu, tj. traženju pravog opredjeljenja (istihari) u različitim stvarima, kao što nas je podučavao kur’anskoj suri.” [6]
Božiji Poslanik, s.a.v.s., govorio je sporo da bi slušaoci njegov govor dobro razumjeli. Neke dijelove svoga govora ponavljao bi i do tri puta. Od Aiše, r.a., prenosi se da je Vjerovjesnik, s.a.v.s., tako govorio da, ako je neko htio izbrojati njegove riječi, mogao je.[7] U drugoj predaji se navodi da Božiji Poslanik, s.a.v.s., nije brzo govorio kao što to vi činite.[8]
Poslanik, s.a.v.s., nije se zadovoljavao samo ovim, nego je ohrabrivao svoje ashabe da se sastaju, proučavaju Kur’an i vjerska pitanja.
U hadisu se navodi da je Božiji Poslanik, s.a.v.s., rekao:
“Neće se ljudi sastati u nekoj od Allahovih, dž.š., kuća učeći Allahovu Knjigu i međusobno je izučavajući, a da se na njih ne spusti smirenost, da ih ne natkrili milost, da ih ne okruže meleci i da ih Allah ne spomene onima koji su kod Njega.”[9]
Na ovaj je način Poslanik, s.a.v.s., poticao svoje ashabe na izučavanje Allahove Knjige, spoznaju njezinih značenja i proučavanje sunneta koji je komentar Allahove Knjige.
[1] El-Buhari, “El-Iman”, 40.; Muslim, “El-Iman”, 24.
[2] El-Buhari, “El-Ilm”, 9.; Muslim, “El-Kasama”, 29.; Ahmed, El-Musned, V, 41.
[3] Et-Tirmizi, “El-Ilm”, 3.; Ebu Davud, “El-Ilm”, 9.; Ibn Madža, “El-Mukaddima”, 24.
[4] El-Bekara, 174.
[5] Muslim, “Es-Salat”, 61.; Ebu Davud, “Es-Salat”, 178.
[6] El-Buhari, “Et-Tehedždžud”, 25.; Ebu Davud, “El-Vitr”, 31.; Et-Tirmizi, “El-Vitr”, 18.
[7] El-Buhari, “El-Menakib”, 23.; Muslim, “Fedailus-sahaba”, 160.
[8] El-Buhari, “El-Menakib”, 23.; Muslim, “Fedailus-sahaba”, 160.
[9] Muslim, “Ez-Zikr”, 38.; Et-Tirmizi, “El-Kira’at”, 10.; Ibn Madža, “El-Mukaddima”, 17.; Ahmed, El-Musned, III, 32.
