Osoba koja dostavlja vjeru mora prilikom obavljanja svoje misije biti potpuno čistog srca i istančane duhovnosti. Drugim riječima, srce mu mora biti jednako čisto koliko je čist i poziv koji ljudima prenosi. U suprotnom, veza s Gospodarom, dž.š., bit će pomućena zbog nečistote duhovnog života. Njegov govor neće imati nikakvog traga. Ovo možemo drugačije pojasniti. Pozivač u vjeru prilikom obavljanja svoje misije ne želi ništa drugo osim zadovoljstva Uzvišenog Allaha. Kada bude u ovom stanju, vidjet će da je Allah, dž.š., s njim i osjetit će svojom dušom da je s Allahovim Poslanikom, s.a.v.s. Njegove ambicije bit će poput ambicija velikana ummeta. U ovo niko ne sumnja, jer kada se očekuje od jedne sjemenke da se pretvori u hiljade plodova, tada se oslanja i nada se moći Allaha, dž.š. Nadati se pomoći od bilo koga drugoga je čisti gubitak. U suštini, naše razumijevanje Jednoće Gospodara nalaže nam ovaj odnos s obzirom na činjenicu da onako kako On, dž.š., nema druga u Uzvišenom Biću tako Mu niko nije drug u djelima. Stvaranje upute i zablude je od Njegovih djela, On je Vladar svih vladara i Darovatelj je vlasti onome kome On želi. Poniženje i dostojanstvo On, dž.š., određuje Svojim stvorenjima.
Ljudsko nastojanje da se postigne ovaj vrhunac čistoće srca i istančanosti duhovnog života nije lahak poduhvat, ali je postizanje ovog cilja ogromno postignuće i nemjerljiva sreća.
Razmisli o veličini Ebu Hanife en-Nu‘mana, utemeljitelja hanefijske pravne škole, koji je odbio prihvatiti položaj glavnog sudije budući da bi mu navedena zadaća poremetila čistotu srca i narušila istančanu duhovnost. Kažnjavan je bičem nasilnika zbog toga, ali je ostao postojan u odluci da ne dozvoli sebi upadanje u zamku iskušenja koje bi ugrozilo njegovo srce i dušu.[1]
I imam Šafija je uložio ogroman napor samo da bi izbjegao slična iskušenja.[2] Štaviše prihvatio je skroman i oskudan život odbijanjem svih pozicija i položaja koji su mu nuđeni čak i kada je bio pod pritiskom države. Prihvatao je skroman život i uporno odbijao položaj. Sakrivao se u nastojanju da izbjegne sudbinu koja je zadesila Ebu Hanifu.
Borba imama Ahmeda ibn Hanbela na putu očuvanja Kur’ana ništa neće pobrisati sa stranica povijesti. Rekao je da je Kur’an nestvoren i ustrajao u svojoj tvrdnji do preseljenja.[3] Mogao je lahko izaći iz patnji kojima je bio izložen, samo da je pristao na tvrdnje drugih, ali je istrajao u odbijanju.
El-Bejheki prenosi od Er-Rebi‘e da je rekao: “Šafija je poslao pismo Ahmedu ibn Hanbelu iz Egipta. Kada je završio sabah-namaz, dao sam mu pismo. Upitao me je: “Da li si ga pročitao?” Odgovorio sam: “Ne!” Podigao ga je i počeo čitati dok su mu suze tekle niz obraze. Rekoh mu: “Ebu Abdullah, šta ti piše?” Reče mi: “Spominje mi kako je usnio Allahovog Poslanika, s.a.v.s., koji mu je naložio: ‘Pošalji pismo Ebu Abdullahu Ahmedu ibn Hanbelu i prenesi mu selam od mene. Reci mu da će biti iskušavan po pitanju stvorenosti Kur’ana pa neka odbije kazati ono što traže od njega. Allah će mu podići zastavu na Sudnjem danu zbog toga.’” Er-Rebi‘ mu reče: “Lijepa li je vijest!” Tada imam Ahmed skide svoju košulju i pokloni je meni. Kada sam se vratio imamu Šafiji i obavijestio ga šta se desilo, on reče: “Neću ti košulju uzeti da te ne rastužim, nego je skvasi vodom da uzmem bereket vode koja je dotakla njegovu košulju!”[4]
[1] Vidi: Ez-Zehebi: Tezkiretu-l-huffaz, 1/168; Ibn Halikan: Vefejatu-l-‘ajan, 5/407; Hatib el-Bagdadi: Tarih Bagdad: 13/326, 328.
[2] Vidi: Ibn Hadžer: Tavali‘u-t-te’sis, 77/84; Abdulganijj ed-Dakr: Imam Šafija, 380, 381.
[3] Vidi: Ez-Zehebi: Sijer ‘alamu-n-nubela, 11/239, 240; Ebu Nu‘ajm: Hiljetu-l-evlija, 9/206.
[4] Ibn Asakir: Tarih Dimešk, 3/250; Ibn Kesir: El-Bidaje, 10/331.
